Сион

690

гијони насилника, као стадо дивљег звера, разбегоше се испред заставе, која се за слободу разви. Мишда божја брањаше право и свето дедо народноа благослов неба праћаше сваки корак великог вође народног, дајући му победе. У венцу тих значајних и јуначних дана млађане Србије, најкрасније блиста данашњи дан, јер он дуготрајну — крваву борбу круниса венцем успеха, — признадоше нам се и утврдише наша државна права. Славећи овај срећни дан, као дан рођења државе наше у живот, тим самим пренесимо се мислима нашим у она значајна времена, те да тако увидимо разлику онога и овога доба, а услед тога да достојније оденимо оно благо, које у данашњи дан задобисмо ! И шта видимо у оном првом добу? С једне стране очима нашим представља се тужан и жалостан призор. Густа тама покриваше Србију нашу. Из те таме чујемо како грозно звече ропски ланди. Невиност и част српску скверна рука немилиде тлачи. А име српско већ не беше понос рода нашег, него поруга и страшна осуда. Само једна света вера наша беше јоште чиста, јоште неоскврњена руком безбожника. И та света вера наша, као воштанида правде и невиности наше светљаше пред престолом Творда, молећи за милост и помоћ заборављеној и угњетеиој Србији нашој. С друге стране видимо светле дане слободе наше. Красна и обилата поља, која од тиранства беху запустела, сада се разлежу веселом песмом трудољубива земљоделда. На згаришту погорелих и порушених вароши и села подижу се просветни и привредни заводи, те нам с очију наших скидају новезу незнања, материјално нас оснажују и поуздано нас воде путем просвете и свестраног напретка. Путови и стазе, којима пређе само дивљи зверови тумараху, посташе сада сигурна свеза трговачких места. Радиност се подиже; поче се ред у земљи заводити; засину правда на судовима, — слобода, име и част српска већ не беху празне речи.