Сион

26

јара, већ хоћемо да се уништи наш (?) пећски патријархат и да се подчини и иридружи цариградској — грчкој патријаршији. Дариградски грчки синод пак са патријаром Самуилом преддожи опет од своје стране: да се укине пећски патријархат ради заштите раје. То Турци једва дочекаше па уништише српско средиште духовног јединства, вели се у Ферману „ради заштите раје к 1766 г. пре српског устанка на 49 година. Сад тек народ оста саморан под туђом сабљом и туђом књигом и кроз ових седамдесет година владе туђе јерархије, више је пропало сриског народа, него-ли пређе за 400 година. Е чинило се, да неће нигда васкрснути срби. Сулиман паша окити градске бедеме оним српским главама, који усташе за слободу. Срби се обратише Бечком конгресу и вапише за помоћ , да их варвари неутамане , али свуда бише одбијени. И не само они бише одбијени, него се још у исто време, од црногорских соколова одузе и Аустрији предаде Бока Которска, коју јуначки брђани беху својом крвљу ослободили. И баш у то време кад једни Срби издисаше на кољу, кад други трунуше у Небојши, кад главама трећих Срба беху окићепи градски бедеми, и кад им се на њин вапај нико страни неодазва, изкрсну из средине народа јунак — Милош Обреновић и Шумадији сијну слобода. Изненађени тиме турци, бунише неке кнезове и обећаваше самосталне берате; али им то све узалуд беше, јер народ стајаше уз-а свога јунака, а јунак уз-а свој народ и све са народном скупштином за народ рађаше, и о здраву народну свест разбијаху се сви непријатељски утицаји са стране. Тада непријатељи спољатњи преокренуше своју политику. И као што некада црквено народно средиште оборише, под изговором, да то раде у „обрану раје", тако сада почеше радити, да униште унутрашњу сагласност између кнеза и народа; па наметуше Србији Цариградски устав. Књаз Милош остави Србију, а народ изгуби скупштинску власт.