Сион

109

Но о Петру нема ш спомеиа у свему овоме, а тиме се доказује, да у то време још није измишљена била прпча о његовом путовању у Рим и првосвештенству његову тамо. Авторитет Пааија. До данас нико још није могао да пронађе макар једно сачинење Папија — Јеропољскога епископа. Његова су сачинења изгубљена још у самом почетку. Само их је Евсевије, као што се види, имао у рукама, и дајући своју оцену о њима, казао је, дајеПаиије „био човек врло илиткога ума." Но да ли је истина и то, да Паппје сведочи о путовању Петрову п његову понтпфикатству у Риму ? У II књизи своје црквене историје Евсевије нредаје нам предање о путовању Петрову у Рим. После овога он говори о другом Факту, т. ј. о жељи римских хришћана да имају написану суштину Петрове науке, па додаје, да је из овога узрока Петар продпктирао своје Јеванђеље св. Марку. А на завршетку Евсевпје вели: ово нам прича Климент у IV књпзи својих „Установа", а н Папије — епископ Јеропољски — такође сведочи о томе." Неда се сакрити да су ове речи сасвим нејасне и неможе се из њих впдети: да ли Папије сведочи о путовању Петрову у Рим, или о јеванђељу његову, што га је Марко написао. Осам тога сведочанство Папијево не може никако бити важно, прво с тога, што нема његових сачинења, друго с тога, што њега Евсевпје назива човеком плиткога ума, н најпосле с тога, што је његово сведочанство двусмислено. Дакле мишљење оних, који држе да су људи, што су живели наскоро после апостола, веровали у путовање Петрово у Рим и његово првосветитељство тамо, испада лажно. Па опет зато католичкп богослови, да докажу овај Факт, хватају се за обште предање као за јаку ограду, с тога, што је то предање још од времена Иринеја па све до сад непрестано потврђивало овај догађај. Али пре свега овде је нужно да покажемо значај самога предања и да ли се слажемо у њему. Заиста ми се клањамо величанственој науци предања^ јер знамо да је се Бог до извесне мере јављао у поступном развијћу човечанства, да он, на познати нам начин, учествује у човечанскпм догађајима, да светлост Христова осветљава сваки разуман створ н показује у њему собствену своју могућност, — али опет зато у науци о предању, кад се руководимо Библијом, којаЈе, како за нас, тако и за католичке богослове, Божпја реч, ми умемо да разликујемо човечански елеменат од божанственога, умемо да распознајемо закључке незнања, преваре и кварежа од закључака науке, правде п напредка. Илп да кажемо краће: мп се слажемо с предањем само онда, кад се оно слаже са божанственом књигом — Библпјом; а