Сион

122

2. Провалија, старине скобаљеке и борачке. Сутра дан, по преноћишту код оца Које у Љубиннћу, пођемо иа његовим кодима до Уба. У овоме, пошто се пријависмо наддежној власти, која учини своје и одреди једног. пандура да нам покаже пут до Скобаља, пођемо у овај, осим мене и оца Које још и г. Радоица Жујевић свештеник и намесник Убски. Пре но што смо се кренули ваља да напоменемо: да је одвећ тешко било изаћн са убским кајишарлуцима на крај. Тако гостионичар код кога ручасмо обећао нам је дати своја два коња, за ме и оца Коју по 6 гр. дневно са нашом храном, али кад да пођемо ни коња, ни обећања ! Тако нам подметнути од стране његове кајишари долазкаху и коње лажљиве нудише, погађаше и бог те пита шта ту неби, па оиет од коња ни гласа ни трага, и ако смо на цену пристајали. Овим је се ишло само на то, да што дуже поседимо у гостионици, ако се може тако назвати уџура пуна бува вашију и стеница, и да што више потрошимо. Разуме се даје већ сваком познато, које путовао по нашој дан. Србијци, да се смрдљива јела наплађују скупље, но у Лондону и ма каквој вароши евронској. Напослетку овом кајишарлуку доскочише отац Која, а нарочито Радојица, којп нам у цигана нађе коње. Кад ово виде наш кмет и гостионичар на мах заповеди, те се већ оседлани коњи доведоше по 2 цв. дневно и наша храна Ми појахасмо већ изгладнеле јадне коње и обрнусмо источно од Уба право Скобаљу. Иројахасмо и покрај среске канцеларије, у којој беше света пун двор, пуне канцеларије и изван ограда дворских сеђаше светина инатећи се и свађајући се измеђ себе. За чудо је како се свет овуда гони и парничи. Све гледа да може како један другога да поједу, а сваки поједини кајишарчић, да може како, небп зажалио целог света божијег. Тако јежђасмо хумистом земљом, док се неустависмо код једне котловине у сред шумарка старог са подмладцима. Оба оца причаху за ту котловиност чудновату причу. а пандур им помагаше и у неколико их допуњаваше. Ево у кратко саме приче, која ће казати о опој месности колико зна. л Био је, веле, један огроман канастир, задужбина српских царева и краљева. Другп оиет, и то мањина, кажу да је била црква а цео срез убски био је метох и нурија овог огромног манастира у ком је било толико калуђера колико је у години дана, како би сваки дан други служио св. литургију, или свету службу божију. У овај број нису се урачунавали: монаси, вспоснпци, послушници и т. д, којих је било много више од пра-