Сион

120

краснији пример за Инђијанца, ради преседења душа, до да узмете н. пр. ове личности кад су биле шегрт и практиканат. Тако практикант док има 60 т. год. плате, он говори, иде, ради, носи се, чешља се, понаша се, опходи се, леже, спава, умива се и т. д. на један известан свој начин. Еад он добије 100 т. то је сасвим другичовек, кад добије 132. нли кад постане пуноплатежан, ту је опет друга ствар. Кад постане чиновник, ту је тек још другчији, а кад већи и скоро до највећих званија дође н. пр. до каквог начелника, он ти је оида ту такав, да и мати његова и отац нису му могди бити родитељи, па је и реткост у целој овој мадој и незнатној Србијци, и да га је у овој ко могао родити. Ако се потреви те још овакав те постане какви министар, иди саветник, ту ти га и сва Србија није могда родити, само такав украс природе могда би створити Ђерманија, Инглиска, Аустрија, а нарочито Француска, као најузвишенија и најблагороднија земља, чудо овога света, земља готово богова неких, а не људи. Он ти и неговори као кад је био практиканат, пди чиновничић какав; него шта више он не надичи ни на оно доба, кад је био у званију до министра. Боже мој! та он ти је онда задахнут неким особитим духом, само не људским. Та тедо му није човечије, дице такође не; то је нешто као надземно. Он другчије ходи и збори, другчије једе и пије, другчије деже и спава, другчије се чешља и маже, другчије брије и мије, другчије живи и ради, другчије се држи и понаша, другчије се шади и ради збиљу, другчије части и гости, другчије прима и иде у госте; једном речју, он је нречишћена угдедина (идеад) човечијег створа. Та он је нешто више од човека и свега људског. Та он ти је не полубог; но...! А исто тако бива и са поменутом личношћу, кад је бпла шегрт па за кратко време дошда до тог стања, да десетине тисућа дуката броји. Оставимо их, па хајдмо даље, Бог с њима и сви божији свеци и угодници ! Е ево нас већ и у Љубинићу, посде четворочасног^доброг каса, запрегнута добра коња у кодима, који беаше у тај пар дора од мегдана, једног крчмара из Обреновца. Шта рекосмо нека нам се нико не посмеје; јер је његов газда народни коњаник, па се спрема за бој и мегдан. Та он дору рани не у подрумима, као стари наши јунаци и дедије, то је гдупост; него на чпстом пољу у корову, трњу, барп и чечеру. Он му вуче и цигде и ђубре, он га гонп и под кирију и т. д. па му и опет несмета да буде џорав и мршав гдадан и жедан, ама тако треба за бој и крајину. Дочек је био,