Сион

158

унутрашњег суштаства. Само унутрашњи или душевни живот био је предмет његових брига. Што се тиче Форама и характера друштвеног уређења, којима би требало да тежимо, ми не налазимо у јеванђелском учењу никаких нозитивних указа. На ирви површни поглед та ће нам црта изгледати као недостатак или бар непуноћа. А међутим у њој се баш управо и састоји једно од највећих савршенсгава и преимућстава хришћанске науке над свима религиозним системама. Узмимо ради сравнења кипге или свете књиге китајске, веде индијске, иранску зенд — авесту или још и најмлађи коран. У религиозним системама Кон-Фу-ција, Заратуштре (Зороастра), па и Мухамеда изложено је са особитом пуноћом и следственошћу учење о Формама државног уређења, о характеру више власти, о узајмичним одношајима и правима поданика, о дужности чиновника, — накратко за државу дан је тако рећи идеал, унапред је нацртан план, који треба да се оствари у историчком животу народа. Вековима и хиљадама пролазило је време над Китајем и Индијом; многе промене па и туђа завојевања претрпиле су те земље, а државни оргаиизам остао је непомичан, укочен, закован у своје окамењене Форме. И сад још стоје ове књиге иза предела историчког света, не суделују у његовим покретима и представљају само хладан костур онога живота, што је у њима некада био. То исто видимо и на мухамеданском истоку. У јеванђељу нема таког идејала. Спаситељ није учио народ — како да уреди свој друштвени живот или каку Форму владе да избере; него је се старао једино, да облагороди и узвиси личну, духовну природу човека. Као божанствени зналац срца, он је знао, да једини извор друштвеног и сваког историчког живота јесте дух човека; и што је он савршенији, то ће савршеније бити и све оно, што он произведе, створи. С тога назначити ма каке непромењљиве Форме за његову радњу, поставити границе његовим тежњама, —