Сион

159

значило би зауставити његово развијање , које по природи својој може да иде до бескрајиости. Један само завет, један недосежни идеал указује Спас људима: „будите савршени, као што је савршен отац ваш небески". Тада тек, дакде, зауставиће се иеисцриљиво развијање духовног живота човекова, када он постане раван, једнак са Божанством. У тој црти хришћанске религије, на тај начин, налази се залога бескрајње будућности нашег образовања, које ће у самом духу хришћанина, у његовој неисцрпљивој способности усавршавања, наћи вазда извор свога даљег обнављања и развијања. Ето , то је у главним цртама сав характер јеванђеља, узетога у смислу историчне снаге, која је дејствовала у току векова. После овога, што је казано, није могуће а да се несагласимо, да јеванђеље не само ее спречава напредак (као што оно изгледа у себичним тумачењима средњевековног католичког духовништва), него , напротив , садржи у себи све клице и услове напредка. Жуднима правде божије народима требало је само да истргну из недостојних руку свету књигу — и брзи успеси ума човекова, који су започели од XVI века, одмах су доказали свету њену велику васпитну улогу. С друге стране није тешккб појмити такође, како знатно и пуно поштовања место припада хришанству у реду елемената, из којих се саставила цивилизација нове Јевропе. Мњења научењака у том погледу, истина, доста су различна. Немачки историци већином дају првенство ђерманском начелу, које је својом свежом силом преродило човечанство за нови живот. Хуманисте и уопште поштовачи класицизма виде у наслеђу, што нам је остало од античног света, главну основу нашег живота. Французи, по свом обичају, старају се, да примире супротне погледе и најсрећнији покушај у том смислу прииада, к^о што је познато, Гизоу.