Сион

168

лази само у васионској цркви, сједињеној узајамном љубави, и да је нвизмењљивост догмата, као и чистота обреда црквенских, поверена на чување не само јерархији, већ и цедом православном народу, који је тедо Христово. „У нас , веле они, нису могли увести у цркку нешто ново ни патријарси, ни сабори, јер је код нас чувар вере само тело цркве, т. ј. народ, који је вазда желио да очува своју веру неизменљиво, сугласно са вером својих отаца. Ми немамо световне главе над нама, као што се тиме хвали блажени Папа, него смо везани за нашу матер цркву јединством љубави у јединству вере." Овим одговором виша заступници источнога клира исказали су најјасније карактер православља и општу Формулу целе исторнје православне цркве. II. Но да обратимо пажау још на једну страну православне вере, која има јак значај за живот друштвени, а то је: како стоји вера наспрам науке у православљу. Где је граница међу овим двема странама живота духовног? Могу ли оне бпти у слози, или једна другу искључују? Ми чујемо, да се ова питања свуда и на све стране потржу и да се обично долази , до немилога закључка. Има људи који чак дотле терају, да одсудно веле: „вера или наука" — но обоје неда се, веле, замислити. Па одкуда такав неправилан закључак? Ми велимо „из католичанства". Јест, католицизам једнострано схвата одношај релиђије наспрам науке , а људи, који то знаду, а незнаду како на то гледа наша православна црква, — осуђују веру хришћанску у опште, која тобож спречава науку. Папство држи, да је првосвештенику Рима потребна не само спољашња власг над црквом , него и духовна — над умом и савести људи, па и то власт безусловна, која би казуистично одређивала и руководила не само спољне поступке човека, већ и све мисли његовог унутарњег живота, Папство