Сион

169

је знало, да развиће науке може родити, као што је и родидо, иротест против његове неограничине власти, зашто је и пронашло, средством школастике, неке појмове о науди и дало им карактер догматички, те је но њима казнило науку, као што видимо случај на Галилеју због његових астрономских одкрића. Протестанство је пак површно схватило релиђијозне догме. Оно је — полазећи од свог принципа и развијајући се по њему досљедно — дошло мало по мало до тога, да је почело одрицати сваку теоретичку важност истинама релиђије. Јест, истина, да узвиси и да уздиже разум, но, дајући сву моћ овој јединој моћи човековој, уврсти у ту категорију и саму веру, као и сваку другу науку у онште. С тога се код њих хришћанство мало по мало претвори у атеизам, индеФеретизам, а за овим у одрицање сваког веровања, основаног на ауторитету откривења. Не суди тако површно православпа наша црква, кад решава аитање о одношају науке насирам вере; она је напротив судила и сада суди, да вера нити је искључавала нити искључује науку. По њеној божанственој науци, вера само одговара на она питања, која не може да реши разум, а нема места онде, где их овај може да реши. Како би дакле она спречавала науку, кад опа отночиње свој рад оданде, где је граница науци ? Ако иолаже догмате, она тим самим уснокојава разум и уиућује га у његове границе* Бог нам је дао мисао, али не ради тога, да због ње страдамо и вечно лутамо. Бог нам је дао и веру, али не зато, да она сиречава наше умно развиће. Но с друге стране, ма колико да је узвишен значај човека међу суштаствима васионе, ипак он није највиша снага у свету. Потреба релиђије лежи у самој човековој природи. Историја човечанске мисли јасно нам казује, да човек својом лођичном радњом не може да схвати све оне узвишене исгине, које захтева релиђија. Стара и нова ФилосоФија ишле су баш тим иутем, т. ј. путем разума, да објасне релиђијозне иотребе човекове односно познања Бога;