Сион

185

да тежи к осдобођењу изпод цариградског туторисања и да постане самостална, у уређењу црквених послова. И заиста српска црква, путем постепеиога приобретења разних тежња., достиже, најзад, подпуну автоиомију и упоређује се са цариградском патријаршијом у равноправне одношаје. — А с падом политичке самостадности нашег народа, црква наша опет иоче да губи своја ирава и изнова да се подчињава цариградској патријаршији, а затим наново опет почиње се обратно, т. ј. српска црква ослобођава се изпод зависности цариградске цркве. С тога, тежња наше цркве, да се оелободи од завиености цркве цариградске — и тежња иоследпе цркве, да очува своје госиодарепе над ирвом —- и јесте једна од најглавнијих ,црта меЛусобног одношаја наше цркве насирам цркве цариградске. Ову нарочиту црту ми ћемо пратити кроз сав овај наш говор. — То у часу поступно приближавање к евојој цели од стране наше цркве, а у часу жалосно удалење од исте — и састављају важне тренутке у историји међусобног одношаја једне на спрам друге цркве, почем они, с једне стране, сведоче и.1и о унутарној снази наше цркве, или иак о њеној пејакости (немоћи); а с друге — жеља цариградске патријаршије: или дати радикалну и истиниту помоћ нашој цркви, иди пак потпуно је себи покорити. — Еаквим је путовима и средствима тежпла ваша црква да постигне своју сдободу, а цариградска црква — да одржи своје госиодство над њом: какве су цеди нмале и једна и друга страна — ово ће бити, као споредви нредмет вопросиог питања у нашем расматрању. На основу главних момената српске црквенске историје, ми ћемо и подедити своје изсдеђење на 5 (пет) сдедећих периода: Први — од првог појава хришћанства мсђу Србима до св Савве, првог српског архиепископа (610—1219 г.) — Ово је иериод детињства сриске цркве и њене иотиуне зависности од цариградске иатриј аршиј е. Други — од св. Савве до уређења српске патријаршије у Пећи (1219—1340 г.) — Ово је иериод автокефалности сриске цркве на иравама оделите архијеиискоиије. Трећи!— од уређења српске патријаршије до бегства српског патријара Арсенија III. у Сремске Кардовце у Аустрију (1340— 1690 г.) •— Ово је иех иод иотиуне самосталности и независности сриске цркве. Четврти — од преселења Арсеннја III Чарнојевића, патријара српског пз Пећи у Сремске Еардовце у Аустрију и разделења срп-