Сион

184

писних бележака, које се односе нашој задаћи, ми смо нриморадш да се у овом изсдеђељу задовољимо новршннм ириметбажа нојединнх учебника грађанских историја, разним чландима повремених издања, изданим и за нас доступним љетописима, — за тим причама, и најзад устменим предањем, које, у кодико нам је познато, — код нас слузки главним извором за нашу грађанску и црквенску историју. Осем тога, мада и површна нека знања о давно минувшим временима српске цркве могу се наћи и у историји византијског историка Костантина Багренородног. Такође надази се по неко иивешће, односеће се српској цркви и позајмљено из народних љетописа у. историји о сдовенским народима архимандрита г. Раића и то ионајвише Србима, Бугарима и Хрватима. Понешто се пак надази у „Писмима Срба и Бугара" г. Хидвердинга; у опису „Нутешествја по Турецкои обдасти" г. Григоровића; у „древностима сдовенским" г. ШаФарика; у „Церковнои исторш Сербовг, Бодгарг и Моддовант," г. Годубинскога; п, најзад, у „развићу српске цркве" г. Никетића. Дакде српски љетониси, „Гдасници" Српског ученог друштва, народна устмена предања и трудови номенутих писаца посдужиће нам као -извори при састављању и решавању жељеног питања. Под руководством показаних извора ми и приступамо к изсдеђењу питања: о одношају сриске цркве ирема цариградској иатријаршији од ирвих врсмена иа до данас. Но пре него што о томе говор одпочнемо, да се запитамо: Шта смо дужни тражити при решавању овог питања. т. ј. каква је задаћа овог нашег изсдеђења ? Уопште, кад човек узучава цсторију српске цркве, он тада увиђа, да је српска црква у историји свог ме^усобног сношаја с цариградском патријаршијом имада неке тренутке врдо важне за развиће унутарњег живота свог, — тренутке, који су чврсто скопчани с историјским судбама самога народа. Српска црква, добив на нрви мах иницијативу и организацију од цариградске цркве, она 4 се јавља у свету са својим животом у том истом правцу и начеду, у каквом је бида посдедња. — Ово је периодњенога детињства и потпуног подчинења кцариградској патријаршији. У ово време — српска црква беше ученица и нокоран сдуга цариградске цркве. Овај период подиуног подчпњења наше св. цркве цариградској спада у иериод подитичког осдабљења нашега народа. Но како је постепено расда и подизада се подитичка снага нашега народа и укорењавада се хришћанска начеда у животу народа, то је српска црква добијада свој национадни карактер, и мадо помадо почињала