Сион

196

и своје земаљске користи жртвоваше за веру и отаџбину. Јер без ових врлина за цело ии велике државе немогу цветати ни наиредовати, иа у толико мање слаби и раздвојени народи, који тек у једној оиштој народној мисли, у слози и пожртвовању, могу се надати да очувају и утврде свој народни самосталан живот. Никада боље, него у дане оваквих општих светковина да се сетимо, шта смо Богу, шта народу и отачаству своме дужни. Нивада боље нисмо расноложени да тренутне наше одношаје, да личне користи и страсти заборавимо, па да се винемо духом на висину, с које ћемо нрегледати у прошлости као и у будућности целе векове, и видети многе нараштаје и колена људска, како се крећу, боре и падају неки само у уским круговима личних ирегшрања, а неки опет — но и то редки — с дубљим погледањем на праву задаћу човека и народа на земљи! Никада није приличније, као даиас, да се запитамо: да ли с правом и достојно носимо име хришћанина, србина и грађанина, — име оца, брата и нријатеља, — никада боље него данас да се у себи замислимо, да ли са извесним, до крајности развијеним, осећањем и тежњама себичности и свога засебног живота и задовољства; да ли са слепим прецењивањем себе и својих заслуга а понижавањем и изопачавањем дела другихљуди ипротивника; да ли са страсном јагмом за тренутним и личним користима, а презирањем општег добра и општег напредка, да ли са таквим манама и погрешкама можемо достојно славити спомен великих и светлих догађаја из црквене и народне повеснице, спомен светитеља и јунака, који нетраже од нас, да их само голим речима хвалимо, но да им животом и делима својим угађамо, да настављамо и вршимо оно, што су они одпочели и зашта су страдали, да ширимо све опште човечанске и хришћанске, као и народне врлине, да, колико је год могуће, практикујемо прописе чисте наравствености и побожности, и да се хришћанским и грађанским својим животом толико уздижемо, како би се и наше потомство могло