Сион

215

ништво Ба1т. са1. и сви други, који као ви мисле, добро упамте. Ми дадматински Срби свјестни смо свог народног ноноса и тврди смо у нагаим религиозннм убјеђењпма толико, да нас -никаква сила у томе поколебати не може. Ми нећемо ни под каквим начином допустити да нам се у наше светиње днра и да се ма чија, била то народна, била религиозна нропаганда међу нама распростпре. Мп тврди остајемо при увјерењу, да би убитачно било за све, кад бп ми стали србити вас Хрвате, а знамо да би жалостне појаве нзазвали , кад би стали привољеватн вас да се ултрамонтансгва каните и да у крило свете православне цркве сгупнте. Мн ћемо се клонити свега тога због оне љубави, што к нашој милој отачбпни гојимо, али уједно и вас совјетујемо да се каните нападаја на нашу народност н цркву, јер би сте, вјерујте, на велико зло ударпли. Особито се каните дирати нам наше православље, јер је истинитост његова нроникла нам и ум и срце; са своје пак сгране мп ћемо, у интересу међусобног мира, прпнјети жртву на олтар вјеротрпимостн и одказаћемо се да ноучавамо вас у томе , какав је характер ултрамоитанских начела , којима сте ви надахнути, надајући се да ће време само довестн вас да поњате, до чега најпосле ултрамонтанство доводп. Ово је, ето г. пнсче, вама и свима осталима, гао! <Гогс1ге нас православних Срба у Далмацији!

Проникнут, као гато сад, жељом да удалим све гато може усколебати мир у мојој милој отачбинп, мени је страгано тегако воднтп спорове таковог рода, који подхрањују небратске одногааје међу нравославнима и римокатолицима у Далмацији. Али томе ја крив нисам; кад ме изазивљу, ја морам да одговорим, — и зато да г. ппсцу дужан не останем, ја ћу сада промотрити оне „алем-изреко", које је он из списа бивших научењака његове цркве нзвадпо да ме поучи, како ех!га готапат есс1е81ат поп ев! §а]и8. Ја нећу пн да пажње обраћам, г. писче, на ону вашу аргументацију, да се не гледа ко шта пигае, него шта ко пигае; а нећу пазити нн на оно друго, што вп казујете, да једна ствар нанисана остаје у пуној својој важиости и онда, кад је исти писац са новодобивеним доводима опровргне. Нећу, велим, обраћати нажње за то, што би ово моје разлагање прешло у просто оцјењивање гаколског саставка младог ђака, коме треба казивати , како се са вишим настојањем и марљивијим учењем долази постепенодо точнијег познавања истине; прпвегаћу вам само неколнко цитата из заиадне црквене књижев-