Сион

244

и словенском језику. Срби се неуморно свом силом борише за источно-иравославну цркву и словенски језик, док се најзад у XII столећу потпуно неотргоше од римске цркве и док неизвојеваше своју независну јерархију помоћу иредставитеља цариградске цркве, о чему ћемо у другом иериоду нашег састава говорити. И тако у борби грчко српског духовенства с латинским, за одржати превагу у Србији надвлада прво. У овоме помогло је много лепше понашање и високи наравствени поглед грчких проповедника. Црква српска, као што се из досадашњег видити може била је готово при самом — тако рећи — свом рођењу свидјетељком и предметом покадшто врло саблазних и вазда више или мање недобросавесних сукоба међу Грцима и Латинима. Премда су разне околности јако упливисале на начин дјејствовања грчког духовенства у делу разширења православно-источне вере, али ипак нису се могли у овом случају сравнити са латинским језуитама, који су имали на расположењу свом сва могућа средства, па чак и светску власт свију римско-западних господара. 1 ) — Нанротив грчко духовенство вазда је дјејствовало на народ више духовно — словом и убеђевем, и ми незнамо из историје ни једног случаја, да су они у прво време употребљавали светску власт, (доцније су већ и они почели употребљавати као што ћемо показати мало ниже), при разношењу вере православне ; 2 ) шта више ми наилазимо на нрекрасне појаве у одношају цариградске и српске цркве, н. пр, Срби призивају грчке свештенике и поштују их као своје очеве и учнтеље баш и у оним тренутцима, кад су у најгорим политичким одношајима та два народа међусобно находила се. А српска црква односила Ј ) Нама су познатн из трађанске опш ге историје многи примери. да су папе цреморавале римско-западне владаре с претњом проклетсгва — бацањем анатеме, Д им, у разпростирању вероисповеди римске и у утврђењу њихове — папске власти с оружаном руком номогну. Ј ) Исгор. перв. церквн у славлнЂ — Мапјев. стр. 4 и 20. Глас. свез. X. 198.