Сион

245

је се вазда ка цариградској као својој матери. До душе иредставитељи грчке и српске дркве у време дара српског Душана свађали су се, али то није истицало из кривице једног или другог црквенског представитеља, већ из узрока, што је српски цар Душан желио српску цркву да узвиси на ступан, пезависности, као што је и своју државу узвисио и побједитељком многих грчких земаља назвао. С тога сазове народну скупштину и на истој изабере патријара, којег цариградски цатријар није хтео за дуго да призна; шта више бади анатему на српског патријара и па целу скупштину, која га је изабрала. Матерннско осећање цариградске цркве наспрам сриске првих векова засведочено је и у другим одношајима. Она знађаше да је за иотпуно успеваље у разширењу вере и утемељавања православља међу Србима нужан национални језик, на коме би се слово божије појмљивије могло нроповедати и предавати. А то једино, т. ј. слово божије на појмљивбм за народ српски језику, беше довољно да пробуди у народу српском јак утисак и дубоко уважење наспрам нове за њега вере, и искрену љубав насирам оних, који му сриским језиком проповедаху. Римска црква није била у стању, — а и ако је била она није хтела, — проповедати Србима слово божије на њиховом рођеном језику; јер она је и само хришћанство сматрала, по својој охолосги и частољубљу, за ненодпуно и неистинито без латинског језика. — Ова благодет и узвишено доброчинство учињено је Србима од стране грчко-цариградске цркве. И гле! благодарећи Бога, она нам шаље избранике божије Еирила и Методија, — и одма после ових видимо с једне стране брзо ширење вере Хришћанске и укорењавање исте међу народом српским, с' друге пак — нагло ослаблење најмоћнијег делања латинских проповединка. Одма затим искрсе и дру г ги важнији узрок, који послужи да се вера хришћанска уопште код свију словена нарочито код Срба утврди — а то је појав црквенских учи-