Сион

292

доведу, а нарочито да се у Србији прогласи иравославље и тимс ирекрати и најмањи утицај римских првосвештеника у српским пределима. Тежњу и жељу своју наскоро је он и остварио; јер као врло вешт политик свога времена он, да примером и другим нокаже, — први се одрече папе и његове науке и с највећом оданошћу и тврдим убеђењем "ћређе у наручја православно-источне цркве и на страну свога народа. 1 ) Усљед тако јаког расположења свог к православно-српској цркви, он непрестано жуђаше за њеним благостањем и труђаше се да је узвиси на степен независне јерархије. Убеђен великом побожношћу, да само чиста вера сагрева срца људска и спасава душу човекову, он је гопио све нечисте јереси и лажне учитеље 2 ); подизао је нравославне храмове и манастире и у њима постављао и проповеднике истиног иравославља. СтеФан Немања беше узор побожности и доброчинства и толико је добра допринео своме народу и српској цркви, да ми, ма колико се упињали, нисмо кадри изказати се, те да у томе правди и истини дамо задовољења. Осем тога није ни задатак нашег састава, да се бавимо оним, што се не односи на главно питање ове наше расправе. Ми ћемо се иобринути да коју више рекнемо о радњи достојног и врстног прејемника на иољу иравославља, који је подпуно појмио жељу и намеру свога нредходника. СтеФан Немања ммао је три сина: СтеФана, Вука и Растка. У побожног оца и синови беху побожни. Најмлађи син Растко, својим скромним понашањем, побожним и мирним својим животом, још у детињству обећаваше велику наду сриској цркви и њеним верним и истиним синовима. И заиста,

*) СтеФан Немања до овог времена — као што нам нсторпја сведочн — бпо је снн рпмске цркве.

2 ) Ранћ, „Жнвот св. Савве" II т. 338 стр. Хрнст. чтен. 1848 г. ст. 259. — Гласн. к. 6. стр. 103. — Мајков 215—216. Скн светмн ОТмбшнг вткрћдн прдкосддкТе :;т, ^емдн дддматЈе ддкТн г.ћрдћ (С1 ,рвл1>) н гересн потревн.