Сион

377

Путнич^е СхЛш^е валвевс^ог о^руга, (НАСТАВАК.) Но хајд да видимо, кад тај паш кме! Ива толико троши на ручкове и дочеке, колика му је нод љеговом наддежношћу сила и мдожина. Претрпите се. Акта су званичка, ствар је озбиљна па ће се све изнаћп и дознатп; но ту треба она господско-званична хдадноћа, подакоћа и озбиљност. Званична акта кажу: 38 глава пореских, и сдовом тридесет и осам глава пореских; а пре шест година равно 30 ни једна мање, ни једна ни више. Но шта се ми мешамо у званнчна посда, да гдедамо наше ствари. Од стода стајаше узвишеност једна застрта губерима, поњавама, шаренидама, бељачама, ведендима нт.д. и та узвишеност покрај сјеверног дувара претстављаше кревет и постељу. На њој је и више н>е, као и на стоду, подицама и иза запећка пећкиног, бидо сијасет божији босиљка, чубра, депог зове, кадивице, трибосиља, сасе, мајкине душпце, депе кате, божијег дрвцета, богородичњака, перунике, седена, стидка, Ивањског цвећа, кадопера, незаборави ме, о мени здравца, брзаника, дотичњака, поноћи и т. д. које све прекрасно мирисаше. На подпцама дивно изшараним, урезаним, изрезаним, зарезаним, садебљаним, изсеченим и т. д. бејаше сијасет божији цвећа, воћа разног, тањира, тањирића, пдеканих виљушака, шољица, и шта ти још ту нема! У источном угду висаше светац насдоњен на подицу, на којој је кадионица, тамјан, кита од босиљка, наФора, богојављенска водица и још мдоге друге свете ствари, као амајдица, записи, сан свете Богородице написан ваљда још пре две тисуће год. и т. под. Он је тако, тако дивно израђен да га неможе ни највештији живописац назвати именом и показати у ком је веку и стодећу живописан, нити којој шкоди живописној припада. Но шта ми рекосмо: да му неможе казити име ни познати га да је н из ког века, само један живописац! Не, не, не само један! Но да се дигну сви досадањи бивши од искони времена и шкода неби га познади. Па и сам онај који га је живописао неби рекао нити би се подјемчио, да га је игда видео. И за њега је наш сирома добри и смирени кмет Иво морао дати млого бдаго! До овога висаше један хатлија, миздракдија, који више надицаше на каквог арависког питомог становника, него на свеца каквог. А што му је коњ? Боже мој Боже! реп надигао, нождрве разтво-