Сион

391

царигр. патријар Калист наговорио римског папу Инокентија IV, да овај подстакне своје подчињене владаре, те да ударе на Србију , уверавајући га , да се она тада, тобож, находи у Критичном стању и по томе лако ће је покорити. Папа Инокентија IV, циљајући на велику добит послуша савет царигр. патријара и одма заповеди маџарском краљу Лудовику, да овај пошто-пото удари са свом својом снагом на Србију , и да ау себи присвоји, а српску цркву присаједини напском престолу, обећавајући му за то царску дијадему. Лудовик, па жалост његову, послуша пану и удари с војском на Србију 1354 г. али буде силно побеђен, да му је већина војске погинуло и иеке вароши и градове морао је уступити. 1 ) Душан, разљућен оваквим злобним и нечовечним поступком царигр. патријара, реши се једном за свагда, да више неће никад га молити, да овај анатему са срп. народа и цркве скине, коју је пре наметуо, као што смо више рекли, сматрајући да она неможе ни постајати , нити каква дјејствија код премилостивог Бога имати, пошто патриар и незаслужује — као пакосник и злоћа — да му молба буде услишана код преблагог спаса рода љуцког. За време СтеФана Душана силног (1386 —1356 г.) српска је црква достигла до највећег ступња њеног развића и могућства. Власт српско-пећских патријара распростираше се не само на оне предјеле гди Срби живе, већ и на предјеле бугарске и грчке, који беху покорени Душаном. И тако српска патријаршија управљаше свима црквама , које се нахођаху у овим пределима: Македонији, Тесалији, Епиру, Акарнанији, Албанпји и шта више управљаше и целом Охридском архијепискијом и Трново-бугарском патријаршијом, које нису пређе зависиле од цариград. патријара. већ ћу се обрати ка царпгр. иатријару за иомоћ и у његова се варучја предатп. х ) Истор. срп. народа стр. 73. — Тада је н данашњп Београд првп нут у српске руке пао, —