Сион

482

нађе сачуствија код источнијех хришћана. Грди назваше издајнидима саучастнике Фдорентинскога сабора , а источни патријарси, осим дариградскога, саборно их (1444 г.) одлучише од цркве. Унија, таким начином, још више оснажи ненавист истока наспрам занада и ускори погибију грчкога царства. Исто тако, као код Грка, унија срете отнор код великоруса. Издајник митрополит Исидор , по распоређењу великог кнеза московског Василија II, би збачен с катедре и саборно осуђен 1440 г. По вољи истога кнеза сабор рускијех јепискона изабра и постави нитрополитом јепископа рјазанскога, чувеног светог Јону, и тиме ноложи начело пуној црквеној самосталности сјеверо-источие руске цркве од цариградскијех патријара. До св. Јоне сва руска црква налазила се у зависности од васеленскијех патријара и готово сви митрополити беху происхођењем Грци. Посље Флорентинскога сабора и иадења грчкога царства, Руси почеше двоумити за православље Грка и ријешише да унапред бирају и постављају митрополите без сношаја с цариградским патријаром. Но власт московскога митронолита није се простирала на сву руску цркву; у југозападној Русији видимо особитога митрополита, који се налазаше у духовној зависности од цариградскијех патријара, а у политичној од литовско-пољскијех владатеља. Првим таким митрополитон био је друг Исидоров , Григорије, посвећени у Риму низложеним патријархои цариградскии Григоријем Маиом. Као унијат, он се, наравно, свакојако старао о распрострањењу уније; но његова старања не имадоше успјеха. У вријеме његово католици се подпуно убједише у немогућности обратити православне Русе и литовце ни у унију, а с тога опет ночеше од време на време подизати на њих гонења и лишавати их права и привилегија. Због овог притјесњавања многе знатне породице оставише Литву и пређоше у подаништво московскијех кнезова. Велики кнезови