Сион

433

Јован III (1462—1505 г.) и Василије III (1505—1533 г.) усрдно се заступаху за православље и повратише од дитоваца мдоге руске земље. Благодарећи њиову заступништву, литовско-пољски краљеви учинише се вјеротрпима и повратише грађанска права православнима. Особито се иоказа вјеротрпим посљедни Јагајлоновић, Сигизмунд II Август, у вријеме којега силно се поче ширити протестанство у литовскопољским земљама. Проповједници реФормације привлачаху на своју страну и само католичко духовнишство, — млоги манастири опустјеше, монаси се поженшпе, на и сам Сигизмунд бијаше склоњен к протестанству. Велика опасност угрожаваше католиштву, те с тога оно привуђено би оставити на вријеме у миру православље и обратити сву своју снагу на борбу с нротестанством. У 1569 години на помоћ католишту јавише се језуити и наскоро успјеше обратити на своју делателност обшту пажњу. На први мах они се јављаху као кротки иноци, добротвори, ревносни разноситељи Слова божијег и безкорисни наставници младића. Њихове безплатне школе све се више и више напуњаваху ученицима, а њиове проповједи, диспути, религиозне процесије и театрална представљења, привлачише велики број слушаоца и гледаоца. Сва дјелателност њихова упрта беше на разноверце, спочетка на протестанте, а потом и на православне. Протестанте они скоро ослабише, но код православнијех имадоше мало успјеха, јер Руси тврдо убеђени бијаху, да је тек у православној цркви могуће добити спасења. Језуити брзо видоше, да није могуће обратити православне Русе у католиштво, те с тога се ријешише ^ругим начином ићи к мети. При Сигизмунду Августу, у 1569 г. на љублинској скупштини проглашена би грађанска унија литовско-рускијех земаља с пољскима; ради пунога сјединења поменутијех земаља, језујити стадоше проповједати о необходимости и црквене уније. С великом обазривошћу развијаху они своје мисли о унији пред русима и усрдно хваљаху православнЈ цркву,