Сион

449

принуђени бивају носити своје мртваце кроз она врата, кроз која извозе сваки смрад и нечисгоћу. Правосдавне калуђере, који се не склоњавају на унију, бију и затварају у тавнице. Укратко рећи: велика и нечувена притјешења иреноси народ руски како у краљевини, тако и у великом књажеству Л-Итовском!" Све је ово говорио Древински у присуству Сигисмунда III, но слијепи Фанатик не обрати пажње на његове ријечи. Гонења се продужаваху с пређашњим усрђем. У Луцку и Вилни цркве божије беху обраћене у пивнице и гостионице. У Минску, црквену земљу дадоше на зидање џамије. У Полоцку окиваху у пранге и принуђаваху к унији. У Орши, Могилеву и Мстислављу запрећено би и у салашима молити се. Највише страдаше православни од полоцкога унијатског јеиискоиа ЈосаФата Кунцевића, који позатвара све православне цркве у Бјелорусији и стаде јавно захтијеватц, да се сви православни ишћерају из државе. Фанатизам његов изведе иарод из трпљења, и грађани витебски , по несрећи, убише га; али ово убијство још више узбуди католике, који иризнадоше Кунцевића мучеником и светијем, и гоњење на православље подиже се посвемјестно и трајаше до саме смрти Сигизмундове (1532 г.) За 45 година његова краљевања крвавим насиљем обраћено би у унију и католишство око два милиона православнијех бјелоруса и малоруса. — ! Готово мало је боље било стање православнијех и после Сигисмунда, кад беше изабран иа престо пољско-литовски син му Владислав. Истина, он не бијаше тако Фанатичан, као отац му , и даде нравославнима ираво да имају свога митрополита и јегшскопа и поврати им неколико манастира и цркава. Али у слободној Ријечи Писполитој , ђе краљ и правитељство имадијаху врло мало значаја , мучно је било остварити ово распоређење. Правителство не би у стању да заштити православне и од новијех насиља са стране Фанатика унијата и католика. Утјешњени народ стаде се опет