Сион

488

Но особито на пречишћање руско-унијатске дркве од квасца католишког, обраћена би пажња при овоме дару. Његовијем указом од 22 Априлија 1828 г. уређена би нарочита грчкоунијатска духовеа колегија, под предсједнишством ондашњега унијатскога митрополита ЈосаФата Булчака, и тиме положено би с једне стране начело независности унијатске цркве од римско-католика, а с друге сближењу унијата с православнима. Док се унијатски јепископи и друге духовне власти увиђоше слободнима, одма почеше очишћавати своју цркву од новоувођења католичкијех и уводити старе источне поредке. Све дркве , које устројством наличаху на католичке капеле, беху преуспројене на источан или православан начин, а исто тако и све принадлежности црквенога богослужења. Да би се богослужење свуђе обављало једнако и на славенскоме језику, богослужевне књиге, разнијех издања и с разним погрешкама, беху замијењене књигама православнима из Синодалне печатње, и на свештено-служитељске и црквенослужитељске дужности опредјељаваше се тек они, који познати бијаху с обредима и установама источне цркве. За спрему таквијех лица учредише се двије семинарије и око 20 духовнијех школа. Благодарећи свему томе, руско-унијатска црква сасвијем се преобрази и стаде у свему налик на православну руску цркву: унијати престадоше туђити се православнијех, а исто тако и православни унијата. Чијем мање бијаше вјероисповједне разлике међу православнима и унијатима, тијем више последњи осјећаху потребу да се подпуно сједине с првима, т. је да прекину сваку свезу с Римом и да се поврате у њедра православне цркве, од које су предци њихови отргнути били у XVI и XVII ст. За ово велико дјело ревносно се заузе унијатски литовски јенископ, Јосиф Сјемашко, који носље смрти митрополита ЈосаФата заступи његово мјесто у унијатској духовној колегији. Заузимањем ЈосиФа, 12 Фебруара 1839 г. сабра се у Полоцку сабор из тројице унијатскијех јепископа и готово свега знатнога ду-