Сион

489

ховнишства, на тсоме свечано би засвједочено, да се унијатска дрква спочетка налазила у јединству с православном Источном дрквом и да је састављала нераздјељиви део грчко-руске дркве, подобно тиме као што су предди њиови, по језику и происхоеђњу, свагда састављали нераздјељиви део рускога народа. Затим оци сабора, „призвавши у помоћ благодат Господа Бога и спаса нашега Исуса Хрпста, који је један истннити Глава једине истините дркве, и светога свесовршујећега Духа," ријешише: 1) „Признати изнова јединство наше дркве с Православно-католичком Источном црквом и пребивати одсад, заједно с нашима паствама, у јединомишљењу са светјејшима ис/гочнима православнима патријарсима и у послушању светјејшега правителствујућега сверусијскога Синода. 2) Свеподајнички просити благочестивога цара садашње намјерење наше у своје покровителство узети и испуњењу онога височајшим својим благоусмотрјењем и државном вољом споспјешествовати, да и ми са свијем рускијем народом савршено једнима устима и једним срцем славимо Тријединога Бога, по староме чину апостолскоме, по правилима светијех васеленскијех собора и по предању великијех светитеља и учитеља православно-католическе цркве." Акт саборни, подписани јепископима и другима духовнима властима, с приложењем 1805 својеручнијех изјава од осталога унијатскога духовнишства, представљен би јепископом Јосифом на благоусмотрјење царско. 1 Марта исте године изиђе указ св. Синоду, да се поменути акт и зајављења унијатска размотре и саобразно с нравилима свеге цркве постановљење дадне. На основу овога указа, Св. Синод 6 Марта саслуша саборно опредјељење унијата, и, посље свестранога резматрања, 23 Марта, „по благодати, дару и власти датој од Великога Бога и Господа нашега Исуса Христа и од св. и свесовршујућега Духа, установи и опредјели: Јенископе, свештенство и духовне пастве тако зване досад грчкоунијатске цркве, но свештенима правилима и примјерима св.