Сион

498

О одношаима српс^е црцве наспрам цр^ве цариградс^е, од првих времена њенога биЈ\а, па до данас. (НАСТАВАК). Ова наредба турског правитељства бида је тек први корак ка иостижењу дјели грч. духовенства, т. ј. први корак ка уништавању срп. патријаршије и потчинењу срп. дркве царигр. патријару. 1 ) Ако ми пак узмемо на ум, с једне стране неповерење турске владе наспрам срп. патријара, који подозреваше на њега, да се он, тобож, находи у договору са ђерманијом против силе турске да је у неколико ограниче, као што нам то вели историк г. Ранке, 2 ) а с друге — све начине, које употребљаваше царигр. патријари само даби задобили срп. цркву и уништили патријаршију српску; — ако , и по други пут велимо , узмемо на ум све ово , то ћемо врло лако појмити, у каким је се тешким приликама тада находио патријар српски и како је претешко му било сачувати своју независност. — Ово пак нечовечно насртање и клеветање Грка на срп. цркву и ова њихова тежња да исту подчине под своју власт, беше други узрок, и, по нашем мнењу, много силнији и већи од првог. И он је заиста много више и побудио Србе те су се преселили у Аустрију са својим патријаром. Турски гвоздени јарам, при свој његовој грубој тежини, ипак беше за Србе сноснији , при оним условима општественог живота у Србији, која осигураваху независност црквенске власти — као год што је сносан био турски јарам и Грцима; али изгубити посљедњу самосталност цркве посљедњу одбрану и заштиту народног живота и лишити се свога патријара , који беше и црквена и светска глава , то је управо било за Србе много већом несрећом, него што беше турски јарам. Јер у то време независност цркве у јерархијском одношају замењиваше у нас Срба уједно и из-

') г. Рајић ч. VI, ст. 202. —

2 ) г. Ранке стр. 26.