Сион

537

имали таку власт, да им је цар партјански одобрио да имају првосвештеника, и да су они сачували све у то време постојеће Форме и обреде закона Мојсијева. Овде су, дакле они били силни и таким начином, држећи се историје, може се разумно и логично тврдити, да се расиеће Петрово мора приписати јеврејима. Гонење пак Нероново дало им је згодну прилику да раздЈзаже своје старешине иротив Петра, те да га тако распну на онај исти начин, како су, за време царовања Тиверијева , успели да распну Ис. Христа, на основу автономних привилегија, што су им дате биле римским законом. И сами начин распећа , којим је Петар лишен био живота, не слаже се са римским обичајем, него се сдаже са обичајем варварапартјана. Распеће, ногама горе окренутим , није било примљено код римљана, који су распињали, окренувши главу горе, да би се тако продужила казна. У самој ствари оно је тако дуго трајало, да су преступнику пробијали ноге, да би га умртвили. Распеће главом доле окренутом могло се сматрати за срамније, али је мање времена трајало, јер је наскоро наступало угушење, које су варвари још већма ускоравали тим, што су ложили ватру под главом распетога. Дакле начин , којим је распет био Петар, служи као историски доказ, да он није био распет у Риму, него у Вавилону. Јуче је као са неком охолошћу казано било , да се гонење, што га је подигао Нерон, није простирало на вавилонске области, дочим оне нису подпадале под римску царевину. Овакој приметби морао сам се зачудити , и почем ја веома поштујем своје противнпке, нарочито на учененога мужа, који нам је јуче први одговарао , то и не могу да мислим да они не знају оно, што нам о овој ствари прича Евсевије. Евсевије јасно говори, да је Нерон покорио био вавилонске области , и да је се његово гонење одпочело тек после њиховога покорења. Да је се гонење Нероново простпрало и на Вавилопију, о томе нам сведочи и Орозије, против чијега ауторитета, без сумње, нико неће спорити , п од кога имамо значајну количину података за Факт. Према оваким околностима све нам се показује у природном виду и сад је појмљиво , зашто је Петар , налазећи се у Вавилону, т. ј. у самом центру своје апостолске радње, писао о скорој смрти својој, израније спремао паству своју за своје мучеништво и храбрио је другим примерима мужанственога исповедништва, нарочито у Риму. Начин, којим је Петар био распет, доводи ме до закључка, да он у Риму није ни мучен био. него је мучен и уморен био у халдејском Вавилону.