Сион

687

све до голе душе, па још им и то мало беше , већ и облигације на известне сумме морадоше им давати, те да их доцније, као већ свештеници исплаћују. На кратко рећи: Архијереји продаваше парохије у Орбији просто на .јавној лицитацији и ко је највише понудио, тај је и добио парохију. Јепискони извињаваху се за ово дело с тим , што су и они такође од царигр. патријара купили своје јепархије. Па према овоме, заиста, владика , који је скупље купио своју јепископску катедру, тај је после скупље ценио и продавао парохије. — Познато је , да су новодошавши јепископи на ново наплаћивали од свију нашавших се у јепархији понова за право да могу поповати , на својим парохијама , које су право они пређе може бити прескупо платили предшественику његовом. И тако зна се, да су свештенпци по неколико пута плаћали једну и исту парохију. А ево како: јепископи су се често мењали због разних околности , и тек што је један јепископ рукоположио једног свештеника за погођену цену на неку извесну парохију, а тај јепископ крене се без да је новорукоположеном издао синђелију на купљену парохију , а овај новодошавши јепископ дозна, да тај свештеник нема синђелије, он га одма почне гонити са те парохије, као не имајућег право на исту, и тако сад сљедује нова погодба између њих. Осим свију тих извора, од куда су владике црпили своје приходе, беше још једно архијерејско чудновато наређење на име: да после смрти сваког свештеника они наслеђују сав иметак покојника, ако у случају овај не остави по себи никаквог законитог насљедника ; у противном случају опет трећина целог свештеничког имања припада његовом архијереју. — Заиста чудновато законско наређење!! Али је на верно у Србији постојало чак и у XIX столећу. Дакле јепископи , што су год од народа и духовенства узимали на рачун у напређена срп. просвете и корисних уређења односно цркве , трпали су све то у своје џепове,