Сион

686

развио Милошев барјак. А на самом бојишту у најосудиијем тренутку за Србе — духовно лице прихваћа бачени добош и у њега лупајући нозива браћу на јуриш против неверника. Храброст народа и велика слога срп. вођа и свештеника учинпше, те Турци буду принуђени на уступање. — И турско правитељство после неколикпх пораза учини мир са Србима, но с тим, да се они не мешају у државно-унутарње устројство Срба. — Срби се опет обвежу да известни данак правитељству годишње дају, који ће од народа српског скупљати кметови и свештеници. Турци несу се ни уколико коснули наше вере и цркве , али на жалост несу ни ограничили разузданост себичних Фанариота грчк. јепископа, који се ни најмање не стараху о устројству и унапређењу срп. цркве , већ гледаху своје сопствене интересе. — Ради тога наложени беху од њихове стране (осим извесне димнице, коју је свака хришћан. кућа морала годишње давати ради издржавања свештенства) на срп. народ свакојаке дације, вао, тобож, на издржавање школа, цркава и манастира, а међу тим никако се несу старали о народној просвети а још горе о свештенству. Осим тога јепископи у Србији скупљаху од народа сваке године неки чудновати прирез по 20.000 гроша пор. у име исплате некаквог дуга царигр. патријару, који је дуг, тобож, некада срп. црква задужила. Овај нрирез поступно је повишен до невероватне цифре. — Па и то још не беше све. Они узимаху знатан порез годишњи од цркава и манастира наших, па и од нашег свештенства. А поред ових тако рећи јавних приреза , узимаху још од појединих хришћана, за разна своја свештенодејства, која њима припадаху; а о симонији — то јест продаји парохија несмемо ни говорити, као и другим њиховим злоупотребама. Симонија међу њима у то време беше развијена у наЈЕИшем ступњу, јер они узимаху од оних лица које су рукополагали у чин свештенички, онолико , колико им је се хтело и колико су управо проситељи могли дати , т. ј.