Сион

697

Медентија посвети за митрополита српског; а другог — Герасима за јепископа Ужичког. Патријару цариградском спочетка не беше то мило , али неимајући куда, — јер и сам Султан беше већ Ферман издао, да се у Србији- имају постављати Срби за митроиолите и јепископе, а не Грке, — сагласи се и посвети их обадва. — На сваки начин имало је не малог уплива на њега извешће о стању ствари у Србији и савет митрополита Срспког Антима Грка , који је и оставио митроп. столиду у Србији због тога , што је видео, да неможе више никакав Грк тамо систати. — Према реченом јасан је одговор на положено питање. Околности, у којима се тада нахођаше и дар. патријар и срп. црква, иримораше цар. аатријара устуаити упутарњу независност сри. цркви и без многог устезања и двоумлења иосветити кандидате из Србије иослате. Новопосвећени митрополит Мелентије и јепископ Герасим, дошав у Србију, буду са највећом радошћу и свечаношћу предусретнути својом љубимом богоспасајемом паством. Митрополит Мелентије беше заслужена личност, која прво место заузимаше у народу српском. Њега љубљаше и кнез и народ с једне стране због тога , што је он Србин, а друго што је он принадлежао ка броју славних српских јунака , који се неуморно борише за ослобођење срп. народа испод тирјанског ига мусломанског. Митрополит Мелентије истина небеше научењак, али ипак, као верни Србин , искрени патриота и одани син св. матере — цркве мпого је добра и за народ и цркву своју учинио. Тако ири њему је добила црква српска своју автономију и опредјелени су услови одношаја српске наспрам цариградске цркве, који су изложена у вишенаведеном конкордату. Митрополит Мелентије умро је 1883 године, оставивши леп спомен код свога народа. После смрти Мелентија Павловића, по препоруци Стратимировића , митрополита карловачког, коме је се био кнез Милош и обратио за савет , буде изабран Павле Јовановић,