Сион

699

апостолсЕом I. правилу, могли хиротонисати, почем он није још био ни јепископ, а тек архимандрит. Ако је он отишао у Цариград по првом узроку, што је верније, то његов поступак не може се олако извинити. Но ако је с тога, што није било довољно у Србији јепископа, то тек може му служити за олакшицу његове кривице, али никако, да се може потпуно оправдати. Он је могао , ако баш није потпун број јепископа за посвећење његово у Србији био, умолити митрополита карловачког г. Стратимировића , да овај пошље једно лице, које би потпунило тај нужан број јепископа. Таквим начином не само да би одржао срп. цркву на висини њеног значаја и автономије њене , него би још и узвисио је, а и њево право боље утврдио , док, напротив, таквим његовим поступком бацио је срп. цркву у већу зависност, и њено право у неколико окрњио, због чеча је одговоран тим пре , као лице, које је имено назначено да чува и заштићава црквенска права. Тек доцније је право срп. цркве оправдано г. Михаилом садашњим срп. митрополитом , при његовом ступању на митрополитску столицу у Србији. Дошав у Дариград архимандрит Петар пријави се цар. патријару и молбу од стране народа и кнеза Милоша преда му. Патријару без сваке сумње говео је тај поступак Петра, што се даје видити из његових одношаја наспрам Петра и брзог удолетворења именованој молби. Јер „Петар без икаквог одлагања буде посвећен за архијепископа и граматом спабдјевен на митрополитску столицу у Србији." Не би било лепо да овом приликом нерекнемо коју , и ако укратко , о његовом раду. Заиста не можемо , а да не признамо, да је митрополит Петар, у време свога управљања срп. црквом, особито се трудио о благу и напредку њеном. Највише му је лежало на срцу , да у Србији имаде више мање образованог свештенства; јер знађаше да је то једно од нужпих средстава за одржање истините православне вере и за развиће црквенских интереса. Усљед тога он је уста-