Сион

702

много виши ступањ значаја и штовања, него његови предгаествениди. Према овоме, кад је се у носљедње време истакло на среду бугарско питање — односно бугарско — црквенске автономије, сношаји међу представитељима српске и цариградске цркве појаве се у неколико јаснији и живљи. Бугари су још одавно исказали жељу своју, да су ради отргнути се испод црквенске-грчке власти и имати своју црквенску автономију, м§ и признавали главенство царигр. патријара. Патријар цариградски с почетка не само да није, по својој себичности , могао жељи бугарског народа удовлетворити , већ , шта више , с презрењем одбациваше њихове захтеве. Али, кад је та струја већи ма заузела и чак код светске неједноверске власти у неколико продрла, тада царигр. патријар обраћа се представитељима целе православне цркве и тражи од њих савета, како ће у овој прилици поступити. Међу осталима, патријар је се обратио и нашем митронолиту г. Михаилу 1. Фебруара 1869 године с писменом молбом, да му даде своје мнење односно бугарско црквенског питања. Његово високопреосвештенство, митрополит српски, Михаило, на такав позив патријара цариградског; г. Григорија, послао је патријару о том црквенском питању — грчкобугарском две носланице. Из прве посланице митрополита српског Михаила, коју је управио на царигр. патријара под 10. Мајем 1869 г., јасно се види , да је он заштићавао пред патријаршеским престолом захтевање Бугара и саветовао патријара, да овај даде Бугарима националну јерархију. Он доказујући не оспоримо право Бугара — односно тражења њиховог , вели у својој првој посланици. „Ми смо за то, да се очува снага православне цркве, што ће бити, ако се одржи љубав међу православнима народима и јединство догмата. А што се тиче административне стране цркве, држимо, да се ова према потреби може развијати, па допустити народу, који хоће да има своје архије-