Сион

731

трсбд.акати ту светпњу као средство да се искале људске страсти, ми иравославни називљемо светогрђем (8асп1е&шт), г. уредниче! И ето зашто нећу да вам одбијам нападаје, што сте безрасудно на православну нркву исказади. А зашто онда п оволико написаоте , ви ћете ме, г. уредниче запитатп? Зато, што хоћу да вам кажем, да сам ја готов стати на обрану православне цркве свагда и ступити у полемику не само с вама, него са ма каквим другим противником правосдавне цркве, ади само при строгом обдржавању неких увјета, на име: да се изрази, који могу вређати религиозни осјећај чданова једпе цркве, сасвим изоставе — да се расправљање на строго богословском земљишту води, да се у расправљање не уплећу ствари, које непосредног одношаја к питању немају и напосљедак, — што је најважније , — да се не вређа здравп смпсао и да се пише онако, како би противник могао разумјети , шта се хоће да каже. Ово су увјети при којима сам ја способан водити расправљања. Ти су увјети у вашем чданку, гуредниче, занемарени. Ако сте наканн држати се ових увјета, онда изволите започети и мене ћете наћи вазда готовим на услуге да расправљамо каква вам је угодно питања; другчије, ви ћете моћи иисати што вам највећма срцу годи, моћи ћете грдити православље до миле воље, — ја вам ипак одговарати нећу. Допустите ми , г. уредниче, да под утицајем што је на мене произвео ваш чланак, ставим , при закључку мога писма, вама и сурадницима Г)а1т. саМ. сљедеће питање: Какве посљедице може имати за народно начело у Далмацији нападање на православље, да ли ће се нападањем на православну цркву учврстити слога н братство међу србима и хрватима, који морају заједнички да к једној цјели ступају, и да ли се неће тиме ризрушити она јака србско-хрватска тврдиња, која се је прилично већ подигла била против туђинштине у нашој мплој отачбини? Изволите, г. уреднпче, примити на знање садржину овога мог учтивога писма и допустите ми гојити наду, да ћете други пут хтјети мало прпличније писати и без грдње говорити о таковим предметима, који састављају највишу светињу једнога народа, с којим вам је вјек вјековати. С највишом учтивошћу називљем се, Ваш г. уредниче, У Задру 6 (18) Децембра 1875. покорни слуга игоф . Н. Милаш.