Скупљени граматички и полемички списи Вука Стеф. Караџића. Књ. 1, [Св. 1]

640

Фонетичко претварање сугласника пред сугласницима није вршено свуда ни доследно.

2) у П' правопис је у свем у главном стари: 5 на крају речи са сугласником; ад, 70, 5, мм, њу, #90 обично онде, тде и у других писаца онога времена; нема, слова е, него езначиниси је; 5 је и је и је; ије се пише сада де, па тако п ија — га (ретко и да), ију —- фу, али и по; ; место и у туђим речима; ђи џ и овде су де п чж. И овде су многе речи неправилно растављене или састављене; заменица, се редовно се пише заједно с глаголом (повратним). И овде има заједничких именица с првим словом великим. Још је овде врло честа употреба апостроа: редовно ог ом. ога (вамен. и прид. завршетак 2. п. ј.), а гдешто и ом' м. ому или оме, па и им м. има; редовно у речима : хад), куд, 'ошт, нек, већ итд.: тако и: одмаг“, стра' (м. страса), о'де (м. отиде); отуд, овуд итд. Шретварање сугласника пред сугласницима Ни овде није вршено.

д) У књигама 1", Џеп Ше, а и у Даници Ги Ту, правопис је усвем нови, вуковески, само свуда без 2 (ајде, артије, њи, снаа итд.) п без спојне цртице за састављање неких речи уједно (кнез Лазара, Југ Богдана, Страин бане, итд.); тако је и реч ал (м. али) свуда написана без апострофа. О тога ове равлике, као заједничке и редовне, нису код појединих песама ни означиване (само је означиван случај, кад ј стоји место 2 |тија = титај или ји место иг).

+) У књизи [У правопис је као п под 3., само што се овде ставља знак за спајање речи (Бијелилвојводе) п ал пише с апострофом.