Слике из сеоског живота. Св. 3

БРАНИСЛАВ МИЉКОВИЋ 1Х

фере проживљеног живота, покрета. Кад се прочита цело његово дело, и са свима слабијим или неистинитијим, намештеним сценам', остаје иза читања пун утисак представљаног живота, и из дела саосети се више но што је испричано.

Инвенција његова није имала велика посла. И најобичнији догађај могао је да послужи као предмет за причу. Он би га тачно отпричао, довео би догађање до једног драматичног момента, или до неколико драматичних момената, своје причање прелио би топлином и љубављу према људима и створила би се јасна слика. Нарочито је знао да изводи драматичност ситуације: да мирне јунаке своје доведе до одлучног става, ефективног геста који обично преокрене ситуацију опет на прави пут — на пут којим су дотле ствари несметано ишле. Разуме се да је из тога начинио манир, једнострано извођење расплета. Његови јунаци су готово увек исто карактерисани, сцене готово увек на исти начин вођене. Зато међу његовим јунацима нема крупнијих, представничких личности, које би остале као типови. То је и због тога што је Јанко Веселиновић био израз тог народа и његове душе, и из његових прича остаје општа атмосфера живота, ритам општег живота у коме се губе појединци.

Доцније, када је у свом немирном животу изгубио непосредан додир са животом чији је израз био, Веселиновић је хтео своја дела да израђује и другим средствима,и у њима да даје живот који није могао песнички да проживи. Та дела отпадају, и остају она у којима је узбудљиво приповедао живовање у својој Мачви. Он остаје најдаровитији израз свог завичаја, од кога је добио сву снагу коју је имао. Зато је његово приповедачко дело и у целини у колико се односи на Мачву, природно, истинито, живо. Целина је убедљив', исказује емотивно живот, иако не моћно, иако једнострано и једнотоно.

Књижевни дар Јанка Веселиновића није био за шире конструкције, за већа дела у којима би