Слике из сеоског живота. Св. 3

МШ ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ

линовић саосетљиво сав уживљавао, и кад прича доживљај он сам — све је могућно, реално; нема сцена које не би могле и да се десе. Отуда је животна слика коју даје живописна и истинита. Али она је живописна и истинита само са гледишта његових јунака и по њиховим. скученим резоновањима. Веселиновић није посматрао ни са једног одвојеног и вишег стајалишта, јер у себи није имао дубље философског, нити је на људе и живот са његовим манифестацијама гледао са разних страна, јер није био резонер и имао је благу природу и ражаљив и мек темпераменат. Приче његове зато имлју релативну истину, непосредности и живости, но немају позадине и ширину. Он је био сувише уживљен у живот који слика, сувише је и сам израз тог живота, и с тога га гледа из једног угла. Он га је емотивно проживео, обасјао га са једне стране, но слика тако добијена, реална и јасна, неосветљена је и са других страна. Али је ипак тако давао приче сконцентрисане, рађене са једног становишта, са једном израђеном сасвим простом философијом живота слике живота из самог тог живота.

То такво сликање Мачве појачано је јако емотивном основом приповедача. Јанко Веселиновић је имао покретљиву, узбуђајну, саосетљиву душу, која је љубављу прожела цело његово дело. И онде где је причање чисто народско, и онде где је посматрање сувише уско, његов благи, љупки, поетски темпераменат додавао је један нарочити тон, особену његову боју. То лично његово подизало је поетску, уметничку вредност његових простих прича, и то доцнији његови ревносни и многи подражаваоци — који су иначе похватали све особености и појединости његова манира — нису могли да дају. Та емотивност донекле је сметала, јер га је спречавала да развије критичност, да свестраније и критичније промотри живот. Али је она уносила топлину, појачавала уметност прича, и отуда у њима има ритма правог живота, атмос-