Слике из сеоског живота. Св. 3

БРАНИСЛАВ МИЉКОВИЋ Ми

писца, његова тумачења и разлагања, и треба имати велики дар да се доведе у склад живот који се исказује и објашњавања која уноси уметник. Веселиновић није имао тај замашни дар. Али је он имао нешто необично важно за приповедача уметника: имао је проживен у осећању живот чији ток приповеда, интуитивно познавање својих јунака, живу представу драме коју изводи. Зато је у његовим причама све брзо казивано, има мало описа, људи су овлаш и брзо окарактерисани. Зато, иако је описивао сеоски живот, нема код њега пејсажа; за пејсаж треба имати анализаторски дар: да се сликарски издвоји природа за себе, и затим да се опет споји са људима који у њој одигравају свој живот. Зато у његовим причама живот нема сложености и типови су прости. Рекло се чешће — Веселиновићу као и многима другима — да прости живот и прости типови које је он сликао и немају ничег сложенијег и финијег, ла да с тога он није ни могао да се упусти у анализовања. Међутим то није тачно. Простота није у животу, него у оном који га описује; ако су људи прости, и немају велику скалу осећања и многобројност мисли, живот није прост, и сви проблеми око њега и из њега. Видовитији разматрач открио би многе проблеме баш код тих простих људи. Код Јанка Веселиновића, просто, његов таленат није био сложен, па животу који је отицао око њега није похватао сложености. Али је зато он тај живот непосредно, ако не свестрано, оно јако осећао и саосећао са својим јунацима, и зато су типови његови ипак довољно чврсто постављени: он им осећа животни пут, главну линију њихова живота и с тога је дао свеже, јасне, истините слике из њега.

Разуме се да је та истинитост релативна са талентом какав је имао Јанко Веселиновић, сагледана само из једног угла. Његове су приче реалне. И кад је удесио да доживљај причају сами сељаци, врло вешто и живо, са свима њиховим погледима, са целом њиховом психологијом у коју се Весе-