Слике из сеоског живота. Св. 3

М ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ

дубоко осећање причаног живота и дубока љубав према њему, складно природно причање, и убедљиво смештање ситуација.

Причање његово је народско. Није то просто и течно причање којим су већином испричане народне бајке; тон је у њега друкчији: тон је то говорења народног човека, сељака из његова краја. Он му даје цео ток народски; и поентирање и непосредност, али га вешто води и склада. При томе нарочито воли дијалог, кога често изврсно води и помоћу њега изводи драматичност догађања. Чак и они дуги а у кратким реченицама дијалози, када нису превише развучени, имају свог смисла и значаја, јер конкретно и истинито покажу говорнике и случај због кога говоре. Он бира из говорења својех јунака, тражи, и готово увек налази, у њему оно што је битно по случај или карактеристично по личност. Често изведе да целу причу (као што су Кумова клешва, Преслава, Кмет Илија) отприча неки од учесника. МИ што је најважније, поред тачности често успева да очува меру, да искаже кратко и збијено, без развлачења која се тада намећу. У томе правцу, у целини, има у његовим причама баналности и развучености, али доста добрих целих прича, и добрих места у готово свакој причи.

У то такво причање Веселиновић готово не уноси своја објашњења, своју анализу. Она није била у природи његова талента, ни за оквир и тон овако извођених слика сеоског живота. Анализа би шкодила овако изношеном животу — као што је и оштетила неколико његових прича. Он је могао да нахвата много чињеница из живота својих јунака, и да их повезује својом анализом, — и да опет личности не буду јасне и убедљиве. Анализа у књижевном делу не мора да даје, и често не даје ни код крупнијих писаца, нарочитих резултата. Главно је да је део живота који се приказује емотивно проживљен. Анализа долази затим иу други ред; она подразумева објашњавања самога