Слике из сеоског живота. Св. 3

18 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

„Господе, Господе, помилуј нас!...“

"Оре им се они гласови, проламају небеса. А ја испод клена гледам како се виори барјак, п па ме мине жеља... Море, и јам ти некад носио барјак... а био сам ти, пусто, гласовит, па кад подвикнем: „Господе, Господе, помилуј нас!“ све ме цуре познају... Прођоше срећне године!...

Де, људи, опремајте коње — рече поп.

— Чекај, попо, да попијемо по коју — стићи ћемо децу! — вели Милован Брашин.

Пописмо још по неку, па појахасмо коње.

— Де. још по једну! — веле они што остају.

— Хајде, вала! Сад збогом!

— Амин да Бог да!

И пођосмо: — напред поп и учитељ, па онда ми... Оморина да угуши; нигде ветрића, а сунце жеже као ватра. Коњи обесили главе, опустили уши, а зној их већ пробија.

— Ово је: сачувај Боже! — рекох ја.

— Ама, по сунчевом рођају — рек'о бих да ће бити кише — рече учитељ.

= Да Бог да, учо! — рекосмо ми.

= И мора је бити! — рече уча.

— Е, мора!

—_А ако буде»

=— Даћу ти јагње, па бирај међ; јагањцима! рекох ја.

— Немој рећи трипут!

= Вала, и сто пута!

— Е, добро, држим те за реч! — рече учитељ... Узгред свет износи пића и јестива. Ми пијемо по неку — па даље.

Дођосмо у „Ћатиновачу“. Ту посилазимо с коња те поп свети водицу. Посадише нас за совру и донесоше послужење. Момчад оде опет певајући; чекаће нас на брду код Павлова воћа... Попијемо и ту по неку па опет на коње. У Павловом воћу силан свет. Испекли јагње и надоносили пића. Ту ручасмо... Момчад се диже, обиђе трипут око