Слике из сеоског живота. Св. 3

ПРЕСЛАВА 17

крстоноша мора се раније. Уђемо ти ја и Миладин, те се. помолимо Богу: да да берићета...

Кад поп сврши све по реду, како треба, изађосмо и одосмо мало у мејану да се ишчекамо, јер још нису сви дошли.

Седели смо по ајле, док тек уча погледа у сат.

— Је л' време» — пита поп.

— Бога ми, време је.

— Иди-де, Степане, види: је л се момчад искупља» — рече попа мени.

Изађем ја. Погледам: — оно под кленом читаво коло. Море, то је обучено, то је очешљано, то је искићено, па се само сјаје 'черме од срме. Па још подолазило народа на коњима, све први

људи ... Одем тамо њима.

— Хоће л' скоро... Хоће л скорог — Сви ме питају.

— Сад ће, вала — велим ја.

Вратим се, те кажем попу. — А је л за учитеља доведен коњг — Јесте, попо.

— =, хајде, учо, да раздамо иконе — рече попа устајући, Хајде, вала! — рече учитељ, па устаде и он.

Позва поп момчад у цркву: па ком књигу, ком икону; једном даде звонце, једном кадионицу, а мом Миладину рече да ће носити његову одежду... Хвала му!

Узе учитељ уређивати ону момчад као ђаке: све два и два. Кад би готово, поп рече црквењаку да звони, а он оде у олтар да обуче одежду...

Зазвонише звона, запеваше ђаци, замириса тамњан —- мени дође нека милота, па ми ударише сузе... Вркћу, брате, вркћу, не могу да их наубрисујем пешкиром!... Обиђосмо три пут око цркве; поп скиде одежду и даде мом Миладину, а Живојину Чочином — он је, знаш, носио барјак рече: — Дела, па хајте у „Ћатиновачу“.

Младеж оде певајући:

~