Словеначка

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 89

су направиле актуалним питање литерарности словеначког језика. Реализатор те идеје, којој је био близу тршћански бискуп Бономо, већ од 1524 напред, постао је Примож Трубар, син млинара и дрводеље из села Рашчице под Љубљаном, Бономов питомап, који се од католичког свештеника и љубљанског каноника полако преобразио у поборника реформаторских мисли. Због тога је морао 1547. побећи из земље и отићи за пастора у Немачку, где је 1551. штампањем прве словеначке књиге делом сјајно доказао неоправданост комотне и влобне фразе о некњижевности словеначког језика.

Средишта књижевног рада трију нараштаја словеначких протестантских писаца била су делом у туђини, делом код куће. Трубар је био 1554—6. у вези са Вергеријем, бившим коперским бискупом, а од 1556. због хрватске штампе са Степаном Конзулом, бившим истарским католичким жупником. Али ниједан од те двојице није имао језичних способности за словеначког књижевног сарадника. Трубар је дао штампати 1550—61. прве словеначке књиге у Тибингену, где је јужнословенска протестантска штампа имала посебнога помагача. То је био војвода Криштоф Виртембершки. Особито средиште је било од 1561. у Ураху, где је имао барон Иван Унгнад, бивши штајерски земаљски поглавар, све до смрти (1564.) свој јужнословенски „библиски завод“ и своју „словеначку, хрватску (глаголеку) и ћирилску (српску) штампарију“. Међу протестантским писцима у Крањској већ од почетка је само изузетно било таквих, који су живели изван главнога места, као н. пр. Адам Бохорич у Кршком 1551—68., вођа властите школе. Иначе су се протестантски књижевници окупљали у Љубљани, где је свакако већ 1559. постојао некакав протестантски црквени одбор, а 1561. је почела формална организација протестантске црквене општиане. Пре 1563. основана је ту протестантска сталешка гимназија. Матији Кломбнеру, до 1560. уплив-