Словеначка

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 95

„најбољи словенски филолог свога доба“, били су усамљене појаве, а иначе су превлађивале идеологоје, какве налазимо код Воренца (у калуђерском реду 1681—1780.) и лаика Поповича. Воренц се 1681. представљао „по народности Камничан, по домовини Крањац“, те се у немачкој предици приказивао као Немац. Попович је, истина, као научник желео да обрати пажњу на словеначке језике у филолошким проблемима. Он је и наглашавао своје словеначко порекло и лепоту словеначког језика. Али је уједно мислио, да је његов завичај „крајњи јужни предео немачке земље“, а да он сам има посебне дужности као „Немац“.

Према 50 дела четрдесетогодишње протестантске активности католици могу показати за првих двеста година своје литерарне словеначкеактивности (1574—1764.) једва око 90 штампаних дела и каквих 50 очуваних рукописа. Тек следећих десет година, када је утицала на католичку писменост нова препородитељска идеологија тај се број дигао на приближно 140 дела. Кривица није само до Тридесетогодишњег Рата, већ и до друкчије идеологије, а и до небрижљивости. Ипак су се католици опремили бар са најпотребнијим књижевним помоћним средствима за тих двеста година своје литерарне активности.

Међу филолошким помоћним средствима за католичку писменост граматика се до 1768. није подигла изнад формулације протестаната, али је важно католичко скупљање језичног блага, мада су најзнатније лексикографске збирке остале у рукопису. Скоро сасвим је неплодан католички рад на школској књижевности. Још и у многом другом погледу католички радници не могу издржати поређење са протестантским. Језик и правопис су занемарени код свих, који су губили испред очију протестантски узор. Јединство књижевног језика почело се кварити када су почели књижевни рад и Некрањци. Корушки и штајерски Словенци, више