Словеначка

98 ФРАН КИДРИЧ

Оцртан му је био, дакле, само овај пут, ако се није мислило п на револуцију: свестан унутрашњи отпор против неприродног осећања стида због словеначке припадности и против укорењеног домаћег језичнокултурног схватања; свестан рад на обнови језика и покушаји, да се докаже подобност словеначког и за друге потребе и гране осим црквених; најпосле свесно тражење девиза, које би могле јачати и ширити те тежње.

На челу словеначких књижевних и језичних препородилаца, које су ускоро почели називати „слависте“, јесу о. Марко ЛПохлин (1785 —1801.), Љубљанац, који је својом граматиком 1768. дао потстрек за нова размишљања о обнови језика, а са њеним национално-агресивним уводом ставио на дневни ред важне препородитељске проблеме. Други је источно-штајерски световни свештеник, Леополд Волкмер, (1741—1815.), који је канда ускоро после ординације (1765. почео писати словеначки.

Похлин се почео бавити идејама препорода у времену пре 1768. када се школовао у манастиру Мариабрун код Беча (1755—63.. 1763—75. био је он проповедник у Љубљани. На њ су утицале, поред Похлиновогт индивидуалног словеначког поноса, још и: чешка патриотска, филолошка и историска књижевност и везе с Чесима, даље неки ранији списи, као Бохоричев увод у граматику и Хиполитове ствари. У Похлиновој граматици су 1768., уз наглашавање сродства са другим Словенима, први пут јавно подвучене изразито препородитељске намере као: питање словеначке прозодије и могућности словеначке световне поезије, за чије потребе је створио и словевски Олимп; огорчен протест против затирања словеначког језика; жаљење, што у Крањској поред Словенаца живе и Немци, који шире свој језик на штету словеначког, бесмисленост захтвва, да би Словенци за љубав својих немачких властелина и господара научили немачки; позив Крањцима, да се не стиде свога матерњег језика. По-