Словеначка

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 99

хлин је имао, без сумње, већ 1768. свој опширан словеначки књижевни програм, који је приметно ишао даље од задовољавања са тадашњим словеначким реперторијем.

Волкмер, који је студирао 1758—9. тимназију у Вараждину, свакако се ту уживео у схватање, да је и код његових Словенаца могућа и потребна световна литература.

Када су 1768. дошли на књижарску пијацу примерци Похлинове граматике, те се некако у исто време почели ширити међу Муром и Дравом Волкмерови текстови, живело је међу Словенцима једва каквих девет људи, који би могли судити о тим новостима на основу искустава свот властитог словеначког писања. То су били: у Љубљани језупта Иноценц Тауфрер, ако је он љубљански преводилац Пархамеровога катихизиса, и свештеник Редескини, у Ложу црквењак Репеж; у Корушкој језунта Гушсман, ако је он сарађивао при целовачком спремању Пархамера; у цељском окружју Рудник, жупник у Војнику, и Горшуп, жупник у Новој Цркви код Цеља, те у мариборском филолог капуцинац Апостел и птујски жупник Плохел, ако је градачки превод Пархамера његов; у Бечу филолог Попович. Изгледа, да се је већ и пре код неких међу њима јављала мисао и тежња, која је била слична Похлиновој.

О филолошкој страни Похлинова дела, који је у томе погледу био чист рационалиста и мислио, да "има „први граматичар једнога народа права првога језичног проналазача“ и да сме по својој вољи стварати нове речи. казала су 1768—73. четири човека своје мишљење: Чеп, учитељ језика у Бечу, Гушсман у збирци придика Кристианске реснице (Хришћанске истине), којима је додао „немачке примедбе о словеначком и крањском правопису“ (1770-7. посебно); језуита Хасл, „Словенец“ из цељскота окружја, у преводу Хевенезијевога Свешога Поста пл Попович, но његова је оцена остала у ру-

7“