Словеначка

ОТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 101

тању. Блаж Кумердеј с Бледа, правни корепетитор у оривнталној академији у Бечу, био је споменуте године већ свестан Словенац и панслависта. У „домољубном нацрту, како би се дало крањско становништво најуспешније поучавати у писању и читању“, поставља он за циљ нове школе „да би се сељаци научили и немачки“, али то му већ није главна сврха основне школе на словеначком подручју, као што је то било пре Похлина. већ он сад тражи, да би немачки учили сељаци „поред матерњег језика п неких најсроднијих наречја, на пр. хрватског, далматинског и пољског“.

У Љубљани се 1768—76. заслугом Похлинове граматике, односно до 1775, и заслугом личне Похлинове агитације, одушевио за ново „славистичко“ деловање читав низ калуђера, делимично Похлинове сабраће, који су признавали већином и његове језичне и правописне реформе. То беху: Валентин Водник, пиз Шишке (1758—1819.), који је 1769—75. студирао гимназију, 1775. отишао у фрањевце, а већ 1775. у име Крањаца, у стиховима жалио одлазак Похлинов. Јанезу Михеличу, који је до 174“. слушао у Љубљани теологију, Похлин је „ужегао ову светлост, једно весеље му направио, да верно слуша, да ли и крањске музе певају“, те је овај почео правити стихоре, скупљати пословице, а уједно је интензивно желео, да би Похлин своје књижевно „обећање извршио“. Љубљански капуцинци су 1746. прихватили мисао, да ба издали Хиполитов речник; Мартин Маглич, који је после апсолвирања, философије 1768. постао језупта, осећао је 1776. потребу, да о намераваном издавању речника рече своје мишљење а састављао је можда и песме; Похлинов сабрат Феликс Дев, који је бивао већином у љубљанском манастиру, почео је правити световне стихове; Јожеф Закошник, из Шишке, који је канда у Љубљани свршио философију те око 1776. обукао калуђерску хаљину, почео је-екупљати словеначке народне песме.