Словеначка

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ - 103

ног и обогаћеног и 1752. у ред племића уврштеног талијанског оца и крањске матере из одомаћене талијанске породице Капуса, у којој је био домаћи језик немачки, а знао се и говорио и словеначки. У години публикације Похлинове граматике он је постао пунолетан, 1774—8., био је самосталан принципал твожђарске трговине, власник ковачнице и властелин. Говорио је талијанески, језик свога оца, несумњиво боље од немачког, уједно добро француски, разумео је енглески, а словеначки је говорио и разумео толико, колико се могао научити од матере. Осећао се као Талијан. Већ средином 1780. имао је „приличан природописни кабинет“, „многобројну и одабрану библиотеку п лепу збирку бакрореза“, те важио као аристократа, кога је „свако хвалио као човекољупца, пријатеља науке и као човека, који и сам има много знања“. Премда је био у првом реду природословац, имао је интереса и за најразличније врсте других грана Његова библиотека сведочи, да је већ тада скупљао, истина, у првом реду природописне књиге, али је посвећивао пажњу и другима. Да се он почео осећати као Словенац, догодило се, по свој прилици, тек у Љубљани око 1779. под утицајем дружења са Кумердејем, Јапљом и Девом, а скупљање словенских књига иза 17%9. спада можда међу прве знаке његове нове орпентације. Почео је учити глаголицу и ћирилицу, и упознавати се и са старословенским језиком. Свакако је добио бар 1779—17%84. изразиту препородитељеку физиономију са јасном формулом, која је обухватала неговање словеначке филологије и псторије у вези са словенском; стварање „доказа, како се може (словеначки) језик употребљавати поред свештене и у другим гранама“, које се могу ставити под рубрику „поука и изображавање укуса и нарави“ или „просвета сеоског народа“.

Исто тако, бар већ 1779. био је међу препородитељима Андреј Лаврин помоћник жупника у