Словеначка

10 АНТОН МЕЛИК

тањима ; људи, који су рођени Словенци и наводе као свој матерњи језик словеначки, убрајају се националнополитички у туђу народност или бар желе да остану са њом у што тешњој вези, што је дабогме почетак потпуне асимилације. То је исти пример као у Европи на граници међу великим народима, на пр. у Елзасу, у Фландрији, у Горњој Шлезији или у Мазурији.

Исход великога светског рата дозволио је Словенцима да се удруже са Србима и Хрватима у заједничку краљевину. Али тај судбоносни моменат је показао и сву тежину геополитичког положаја словеначке територије. Као погранични предео словеначка земља је била онај део Европе, где је разграничење међу државама представљало необично сложен проблем. Решење питања разграничења нанело је Словенцлма изванредно велике губитке.

Италија је узела поречје реке Соче, а осим тога још и горњу долину Зилице с Трбижем и Рабљем, Каналску долину крај Беле, притоке Таљамента, поречје карсне понорнице Пивке, која чини горњи ток савске притоке Љубљанице и поврх тога карени предео крај понорнице Реке и северну Истру, где словеначко становништво прелази у Хрвате. На целој тој територији станује по аустриској статистици из год. 1910. округло 330.000 Словенаца, а по талијанској званичној статистици из год. 1921. 258.949 (без Реке). К томе треба прибројати још округло 52.008 млетачких Словенаца (по званичној талијанској статистици од 10. јуна год. 1911.), који су у оквиру Италије већ од год. 1866. тако, да би сада било по талијанским званичним наводима свих Словенаца у Италији око 311.000, са Реком око 313.000. А по словеначким изворима износи број Словенаца у Италији 400.000 душа.

Аустриској републици је париска мировна конференција доделила већ испочетка Зилску долину