Словеначка

ГЕОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД п

са ћељаком и околином, где је насељено словеначко становништво, и то зато, да би Италија имала са Аустријом непосредну железничку везу, која иде из Удине по Каналској долини преко Трбижа и Бељака према Бечу. После неповољног плебисцита од 10. октобра 1920. остала је у Аустрији и сва Целовачка котлина и њен источни те јужни планински обод, где станују Словенци. У томе делу Корушке остало је, по званичној аустриској статистици из год. 1928, 36.685 Словенаца. Али наведени званични подаци не представљају праву слику народносних одношаја. Ако упоредимо податке из год. 1910., по званичном бројању старе хабсбуршке Аустрије, добићемо за исту територију 66,482 Словенаца. Немогуће је, дакле, да се број словеначког становништва тако нагло смањио, јер се исељавање вршило у тако незнатној мери, да статистички скоро не долази у обзир. А германизација нигде не напредује тако брзо, да би села примила немачки говор у току десет година. Очевидно је, да су се ту не само појединци, већ и породице, којима је матерњи језик словеначки, убрајале у немачке, било против њихове воље или пак што су убројаване политички, према њиховој немачкој оријентацији. Неколико примера нека илуструју систем и апсурдност таквог бројања. У општини Св. Штефан Зилској долини набројали су год. 1880. 97.4%/) Словенаца, год 1910. још 92,5", а год. 1928. само 12.29/, иако није било никаквог исељавања. Бистрица на Зили је имала год. 1880. 98.9%,, год. 1910. 83.9%/%, а год. 1928. 8.1%, Словенаца. Жихпоље близу Целовца бројало је год. 1880. 98.8%/, год. 1910. 80.29/,. а год. 1928. 13.7%« Словенаца. Наведенима су слични примери из целе словеначке корушке области ; из њих се види јасно, да се онде није бројало етнографски, него немачко-политички.

Свих Словенаца у аустриској Корушкој, ако узмемо за основу словеначки матерњи језик, без обзира на политичко определење ка словеначкој