Словеначка

68 милко кос

интелигенцијом, вероватно просвећенијом, која је сазнала за нове идеје из литературе, из студија на немачким университетима (Лајпциг, Витенберг, Тибинген) и по својим личним везама. У другој четврти ХУМГ века проширио се реформаторски покрет и међу властелом и нашао је тамо јаку потпору; после је имао успеха и код грађанства. Словеначка, протестантска црква, школа и књижевност нашли су у њима ревносне помагаче.

У почетку ово ширење нових идеја није имало карактер апостазије, него више реформације у оквиру католичке цркве. Тек постепено су се стварала пу словеначкој земљи два табора, „лутерски“ и „папински“. Из појединих локалних центара. из околине појединих новим идејама прожетих свештеника ширио се покрет у села и градове, у неке делове словеначке земље брже и интензивније, у друге опет спорије, према томе какво је било расположење територијалних господара према новим идејама, и какав је био социјални положај становништва и локалних црквених призшка. Главна средства, којима су „лутерански предиканти“ постигли велике успехе међу Словенцима, била су: проповед на народном језику, штампане књиге и пре свега њихов велики верски идеализам.

Сталешка, доста аутономна, организација била је веома погодна за утврђивање, ширење и нарочито дуго одржавање реформације у круговима, племића. Протестантски сталежи су са својим праком дозвољавања и недозвољавања пореза католичким Хабебурговцима дошли према њима у доста независан положај и могли су тим путем добити свакојаке верске концесије. Тако 1578. год. добише слободу верског псповедања. Са политичким противништвом између сталежа и Хабсбурговаца ишло је упоредо и верско. Од племића је најодличнији помагач словеначке реформације барон Иван Унгнад, земаљски поглавар у Штајерској. Од 1557. год. живи он у прогнанству у граду Ураху у Вир-

аб и а

пао дкиља јој