Словеначка

74 милко кос

сле рата, који је 1809. год. Аустрија изгубила према Наполеону, дошло је миром у Шенбурну (1809. до нових важних промена у нашим земљама. Тирол и Корушка од Тоблаха до Бељака, Крањска Горица источно од Соче, Трст, Истра, Хрватска на десној обали Саве до Јасеновца и Далмација уједињене су у административну јединицу под именом Илирске Провинције (Ргоутсев Шугјеппег), које су имале нарочити положај и стајале непосредно под француским царством. Спајањем Илирских Провинција постигао је Наполеон везу преко копна са Далмацијом, затворио је Аустрији и манском Балкану пут на Јадран и створио у њима базу за економску експанзију у унутрашњост. У исти мах затворио је Енглеској важне јадранске луке.

Илирских провинција било је свега шест грађанских (Корушка, Крањска, Истра, цивилна Хрватска, Далмација, Дубровник са Котором) и војничка Хрватска. Цивилне провинције подељене су у дистрикте, ови у кантоне, а кантони у општине. Средиште је Љубљана, где седи генерални гувернер који има под собом све административне војничке и полицијске послове. На челу сваке провинције стоји интендант. За финансије постављен је нарочити генерални интендант, за правосуђе (правнички) комесар. Званични језик је француски, али се службено општило и на немачком, талијанском и „илирском“ (т.ј. српскохрватском) језику. У Љубљани излази од 1810.—1813. год. званични лист „Те ботарће ОШсје!“ на француском, а привремено у немачком и талијанском издању.

Многе реформе уведене су у судству, војништву, финансијама и школству. Порези су доста високи, нарочито су нови, до онда непознати, изазивали много нерасположења. Подижу се многе нове основне школе, у којима се учи и на народном језику, оснивају се средње школе (29 нижих гимназија, 9 лицеја) са француским, немачким, та-