Словеначка

ИСТОРИЈА ј 7

нију, то јест уједињење свих словеначких земаља у једну административну јединицу под именом Словенија, која би имала свој законодавни сабор у Љубљани, а за ствари, које су заједничке свима аустриским народима, државни сабор у Бечу; 2) равноправност словеначког језика у школама и канцеларијама и словеначки Университет у Љубљани ; 8) независност Аустрије од Франкфурта ; Словенија нека буде део аустриског а не немачког царства. — Ва бечки програм Уједињене Словеније заузимало се у домовини политичко „Словенско Друштво“ у Љубљани, а појединци у органу тога друштва Словенији и донекле Блајвајс, али правог одзива сав тај покрет није нашао. Корушки и штајерски земаљски сабори изјаснили су се, чак са пристанком Словенаца, за недељивост својих покрајина. Несагласност је владала и у погледу језичног питања у школама и канцеларијама и у погледу избора за народну скупштину у Франкфурту. За бечки политички програм Словенаца изјаснио се у главном им словенски конгрес у Прагу, коме су Словенци присуствовали у веома малом броју.

Бечки је такозвани ужи словеначки политички програм из 1848. год. Поред њега имамо и шири, или илирски, који је тражио уједињење са Хрватима и Србима у једну политичку заједницу. Али и у погледу ширег програма владала је међу Словенцима, због недостатка националне свести и политичког васпитања, велика разлика у мишљењу. Неки су тражили уједињење из националних, геотрафских, језичних, етничких и економских разлога (тако А. Ајншпилер), други само за случај расула Аустрије, трећи опет најпре уједињену Словенију, па тек онда уједињене са „Илирима“, четврти су опет били уопште против уједињења. Јелачићев сабор у Загребу, на коме је учествовао и Словенац Штефан Кочевар, тражио је исто тако ужу полштичку везу између словеначких покрајина, пи Хрватске, Славоније, Далмације и Војводине.