Словеначка

ИСТОРИЈА 81

требе. Љубљански југословенски програм принципијелно је продужење „илирског“ из 1848. год.

У седамдесетим годинама водила се у Словенији борба између „младих“ и „старих“, како у политици тако и у књижевности. Први „либерални“ Словенци имали су у Словенском Народу свој орган. У њему су се заузимали за национални програм а против немачког државно-правног, за природно а не историско право, за национализам без шовинизма, за активнију политику у Бечу, за неутралност у верским питањима, за деполитизацију цркве и за морал у политици, Консервативни „стари“ покренули су уз Новице 1878. год. нов политички лист Словенец.

Догађаји на Балкану седамдесетих година и окупација Босне и Херцеговине покренули су у словеначкој јавности поновно опширно расправљање о југословенском питању. У главном су биле словеначке новине за окупацију и покренуле су том приликом питање уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, које, по њиховом мишљењу, мора спровести Аустрија, ако неће да је претече мала Србија. Једини Словенски Народ био је у почетку за то, да припане Босна Србији, а Херцеговина Црној Гори.

Седамдесете године значе за Словенце период јаке германизације од стране бечких влада. Да утврди свој положај и извуче бар неке користи, скупила се већина словеначких парламентарних посланика око аустриске државоправне странке и ушла је чак у федералистички клуб грофа Хоенварта, који је у самој Крањској изабран за бечки парламенат. Побољшање националног положаја Словенаца донела је тек влада грофа Тафеа (1879.1893.), ув коју су, уједињени са осталим Јужним Словенима и консервативним Немцима, верно стајали словеначки посланици у Бечу и зато добили од владе нешто мало националних уступака. У то доба извојевали су Словенци 1879. год. већину крањеских посланика за бечки парламенат, 1882. год.

Словеначка, 6